It's a rainy day, sunshine girl..
Pustila sam REM - The one I love..i vrti se tako vec sat vremena, dok se meni mozdane vijuge preplicu po zidovima lobanje..pa mi uporno lupaju na "vratima" da ih pustim napolje..Morala sam, prave preteranu buku..
Ne znam sta mi je, nekako nikada nisam imala resenje za prosutu kofu na sred puta..ona nad kojom cete se uvek zamisliti, a ni sami niste sigurni zbog cega, posmatrajuci kako tecnost pravi cudesne oblike..spaja se, razdvaja..pa se onda zapitate zasto nekoga sve to podseca na zivot, a svesni ste da bi opaska mogla biti, u stvari ne mogla nego da jeste, tacna ali nekako vam to ne pije vodu jer u vasim ocima to izaziva tugu..Ne vidimo svi isto, ne osecamo..ne otkljucavaju se sva vrata jednim kljucem..Tako se i ja redovno zamislim na tom putu sa tom nekom mrljom..to tako prosto mora, samo je problem sto ja ne umem da se izborim sa istim..Pa kad kazem da onda imam osecaj kao da ceo svet place nisam dovoljno jasna..Ni ne treba da budem, samo eto..
I onda shvatis da nisi dovoljno pozitivan da upijes (ili ubijes, sto je nemoguce te se necemo zanositi) svu negativnu energiju koju svet moze da ti donese, los dan, pogresan trenutak,pogresni ljudi..dobar dan, dobar trenutak i dobri ljudi..Da, da, sve je moguce..ovih sam dana definitivno izgubila svoje naocare..ponekad pomislim da ih namerno sakrijem negde, zapecatim ih na par dana i prosto necu da ih otkrijem i ako to neko mozda ocekuje od mene..Ponekad...pomislim...
Okrenula sam pescani sat ponovo..broji, broji, odbrojava..neka racuna, sto pre, sto brze..zelim da legnem, da spavam..da vreme prodje i proleti, da preskocim kofu posute vode po ulici..je li to necije mozda..Izvinjavam se, preskocicu ipak, stvarno sam danas rainy sunshine...u stvari nisam samo danas, poslednjih 6 meseci sam tiha voda..ali ona prokljucala.. Za rukovanje oprezno, pece..przi..ili samo tako deluje...Umem kad hocu, ali necu, bas me mrzi da trcim..Spora sam, eto to je sve..ili samo zelim da usporim, da sam i ja jednom troma u zivotu...I uopste ne licim na sebe, nisam sklona pesimizmu ali ova kisa...tako me lomi na komade, pa kad shvatim da je tako ja se uplasim..nisam navikla da pricam o tome..Mozda i nema o cemu da se prica..
No proci ce, kao i svaka konfuzija, svaki lavirint u kome upadnemo..samo eto, ostanes negde u dubini sam sa sobom pa ces se ili prepasti ili obradovati..stvar je toga sa koliko racionalnosti gledas na neke stvari...Samo nemojte da slusate "Fields of Gold"...bolece vas i vise nego sto ste ocekivali a da toga niste ni bili svesni..