Just some stuff...

Ne mogu da objasnim kako se osećam, znam samo da i dalje ne verujem..

Sutra ujutru sleće...

Ja i dalje ne verujem..

Presrećna sam!

Na pola puta....

VT!

112 ..

It's been a year... :)

LY!

Trocifren je broj...u progresu smo..

Sedela sam juce i sumirala godinu iza sebe..Smejala bih se mnogim stvarima kada bi mi neko pricao, rekla bih "Ma nema sanse"..to je ono kad kazu "Nikad ne reci nikad"...ali ne zalim se, ne govorim o ovome u negativnom smislu.Samo eto, jos malo pa ce proleteti godina, a ja jos uvek ne mogu da poverujem u sve...Sta smo izdrzali i koliko smo istrajali..Hvala ti..verovao si u nas, a to je najbitnije..Hvala ti sto i sada verujes, sto je jos bitnije...

Jutro je bilo divno...Sa smeskom sam otvara postu, kidala karton adresiran na moje ime...tvoj rukopis...Kao malo dete..Divan si, jesam li ti to vec rekla?

Trebas mi...da se naslonim..samo malo..

Ja sam, kao i vecina, stalno mastala o neizmernoj ljubavi, neznim milovanjima, tihom sapatu..

Ja sam, kao i vecina, samo zelela da se nadjem u zagrljaju koji rusi sve barijere, otklanja tugu, brise vlazne oci..

Zelela sam da sedim ispod nekog drveta i zamisljam ljubav kao vazduh, da o tome napisem poemu, da dugo koracam smejuci se jer znam da me ti cekas..

I cekas me..tamo negde, u mastanju gde ni jedna jedina prepreka izmedju nas ne postoji, gde nas ne deli niti jedan put..gde su staze moje uprte tragovima tvojim, gde znam da se necu izgubiti..

Gde je ljubav poput ptice slobodna, gde neko od nas gubi glavu, gine...gde je rat smesna stvar..Ko sme da prkosi...

Ja sam sa posebnim prioritetima koracala kroz zivot..koracam..ne kazem da je sve islo kako sam ocekivala, sta vise, naucila sam dosta toga..ti si lekcija koju ne zelim da naucim nikada..sta ce mi svo to znanje, dosadice mi posle niza godina i uvek cu imati utisak da nikada nece naci pravu korist..

Hocu da te citam do veka..polako i lagano..da ti svaku stranicu dozivim, da se udubim u nju, da mi nikada ne bude dosadno kada prelazim na narednu...Kao naivno dete kada cita svoju prvu knjigu, i smeska se, pa place, jer to upravo sve izaziva...Jer polovinu stvari ne razume ali oseca...Oseca cega sve tu ima...

Idu dani..prolaze..desavaju mi se neke zivotne stvari, treba doneti bitne odluke...a moja je knjiga zaturena negde..Rado bih te procitala sada, treba mi savet, podrska, da se nerazumno nasmejem, da pokusam da se pronadjem tu negde...

Oh, kako je samo dobro videti te...ici onim istim stazama o kojima sam snivala dok sam pisala poemu o tebi, sedeci ispod drveta, pored reke..Zamisljena...

Cekala sam da se osmehnes kada me ugledas dok lagano koracam ka tebi...Da pruzis ruke i dozvolis mi da se odmorim...

Eto to mi treba, ako se nekada budes zapitao..

Da odmorim..

Sklopim oci...

..da cujem...da cujem...

Tisinu!

84...tezak mi je, i ovih par prethodnih...Falis mi...nedostajes uzasno...Ispod kog kamena da pogledam, gde da trazim?

Vidis da vise ni pesmu ne umem da napisem..poemu..pricu...inspiracija mi manjka, ostavio si me sa nekom pricom da o njoj snivam, mastam...da joj se nadam..Da, ostavio si me sa nadom..i ona ne bledi, ali sam ja u ratu..

Samo dodji, poljubi me u celo..probudi me...kazi kako sam samo dugo spavala, jos duze sanjala, kako si me samo probao...Da si hteo da vidis gde je granica mojih osecanja, koliku cu zrtvu podneti zbog tebe..

Kazes, neces vise nikada ici negde bez mene..sve i da hoces necu ti dozvoliti, necu dva puta da sanjam isti san...

Ne znam sta je..da li zato sto se blizi leto koje je kod nas donekle stiglo i pre vremena....zudnja mi je ogromna...umesto tebe grlim hladan jastuk, umesto na tvom, placem na njegovom ramenu..i on je nem..Tako mi treba tvoj zagrljaj, da mi kazes kako ce sve biti u redu, da me volis kao Boga i da me poljubis u celo...tada znam ko sam, da sam svoja i tvoja, da zivot moze stati tu..u samo jednom zagrljaju..u samo jednom pogledu..

Dodji...nedostaju mi otkucaji srca tvoga, zenica tvoga oka da me nemo posmatra, osmeh na licu koji kaze da me obozavas..

Sve ovo nema smisla....bez tebe je slika crno-bela...

Danas ti darujem pesmu uz koju smo prvi put zaplesali...

VT..

77.... 

63..

56...

VT!

49...

I nemoj mi nista reci..

samo cuti..

pusti da tisina isprica svoju pricu,

otpeva muziku zivota,

da te moje oci umorno gledaju jer su u ocajanju izgubile sebe...

tebe..

nas...

Samo cuti...

i ne pitaj ko sam, sta sam, ko mi osmehe krade..

I nemoj pricati o ljubavi..

o suncu i lepim vremenima..

mirisljavoj travi, zelenim poljima..

cvrkutu ptica, decijem osmehu..

Samo cuti...

nek' izgori i poslednja nit, neka iskra stane...

tamo gde sam se ja zaustavila cekajuci tebe..

tragajuci..

..tamo gde skrivam svoju nadu...

tamo, gde tebe nikada nije bilo...

"Molim te da mi dozvolis da pokusam ispocetka.

 Starenje nije stvarno, osim u fizickom svetu.

 Bit ljudskog bica je otporno na prolaznost vremena.

 Nasi su unutrasnji zivoti vecni,

 sto znaci da nas duh ostaje mlad i snazan,

 kao kad smo bili u punom cvatu.

 Razmisljaj o ljubavi kao o stanju milosti...

 koje nema drugog znacenja

 nego alfa i omega.

 Koje postoji zbog sebe samog..."

G.G.M.