Just some stuff...

Just breathe.

O ljubavi i drugim demonima! — Autor antistresna @ 19:28

Stisak ruku, dodir blag...

i baš me briga ako su mi uvek prazni džepovi, ja idem tamo gde me čekaš ti..

Srećna.

 


AAAAAAAAAAA!

Wake me up when it's over... — Autor antistresna @ 13:38

Ne mogu da objasnim kako se osećam, znam samo da i dalje ne verujem..

Sutra ujutru sleće...

Ja i dalje ne verujem..

Presrećna sam!


Ni ti ni ja.

Pljuga na pljugu, jednu na drugu slazem... — Autor antistresna @ 23:46

Ne možeš znati šta je iza ugla..ko te čeka..ne možeš znati da ćeš sresti neke strane oči koje toliko liče na tvoje, ne možeš zati da će samo jedna rečenica pokrenuti lavinu..srodna duša..Mislim da su u pravu..ali neke stvari prosto zadržiš za sebe jer nisu primerene u tom trenutku..a samo su tada od tolike važnosti..To je to, za sve ti u životu treba trenutak...neki toj unutrašnji ...situacija...

Moram priznati da su mi neke reči, pa ne teško pale, samo mislila sam da uopšte neću razmišljati na taj način, što je apsolutna glupost...barem kad sam ja u pitanju.Nema veze, ja sam to pronašla..i nemam prava da zadržim ali neko nikada ni ne pronadje..Hvala ti...puno sam to puta izgovorila do sada..

Za koji život treba da se rodim..ne, ne shvatam koliko sam ti pomogla..mogu samo da zamislim jer sam videla svasta.Osetila..oči, uvek su bile ogledalo duše..možemo ih prljati i mazati koliko hoćemo..neko pravi sve sumnje odagna...Puno razmišljam o životu ovih dana..sta nekome da, drugom uzima..pa na predlog pogledaš Serendipity i shvatiš da, na žalost, ništa nije tako..

Nisam tužna, ovo je moja pozitivna kritika..ne mogu da opisujem jer bih tako bila gola i pred drugima..mislim da to ipak ne želim..to ide tamo u onaj kutak o kome sam pričala..nije to lok tajt,samo eto..znaš..

Nisam verovala, u stvari ni razmišljala da ću članak o ovome imati..hehehe, slatka mala izrnuta torta..Znaš, dunuće nekad čudna košava, pa ćeš se zatresti..bojazan će u tebi naići..uhvati vetar i nasmej se, to je sunce granulo jer se neki osmeh negde pojavio, jer su ptičice ponovo zapevale...baš onako tiho kako umeju..znaš?Mirisaće na kestenje, prirodu..poput kakve priče pomislićeš..pored tebe će  trčati deca, prepuna smeha, verovatno ljubav kao proleće u kosi..

Ja ću se u krevetu prevrtati sa osmehom, srećna poljubiti sve ptice u raju..hraniti konje i šetati u beloj haljini..podići ću ruke dovoljno visoko da uhvatim vetar i toplinu, da sklopim oči i da znam da volimo...volela bih da andjeli trče oko mene, da me gledaju nevinim očima..

Trenutak..znaćemo da smo mi..srećni, nasmejani, da volimo i da smo voljeni..

Raširi krila, život je pred nama..i digni ruke visoko...

Visoko...

 

 

 

 


Naposletku...

Pljuga na pljugu, jednu na drugu slazem... — Autor antistresna @ 23:24

Oh..emotivno stanje stvari zavejano ulicama i gomilom glasova rastrkanih po tudjim livadama.Ne znam, ne znam ni sama, kad lupis sakom kakav to tacno zvuk treba proizvesti.I kad kazem da se bojim sebe vazda je tako, imam djavole koji me vuku za rukav..mali su ali siloviti..

A ja kao trcim, vazda treperim na povetarcu..kao zastavu koju su jednom podigli..ali ova se ne spusta uvece pa ujutru ima isti postupak.Klizi polako, kao kada bi sedeo u sobi i slusao kap kako sumorno udara o cev, kako sa drveta opada lisce..i sve je golo..svi smo goli..Olupina, supa, zardjala cev..

Ne znam, mozda i naidjem na kucicu.Ispred nje sroko polje, puno cveca..Vazduh mirise na sok od visanja, vetar duva tek toliko da zagolica i svuda se oseca mir.Spokoj.Kutak iz raja.Utociste.Spas.Moj prostor.Tvoj prostor.Kucica.

A kad udjes, kamin sluzi da se dvoje vole.Na vratima te ceka pas veliki, ogroman..i smeje se, mase repom, raduje se.Trpeza je skromna, voca u izobilju, hladne vode iz bunara..i negde mirise dunja.Cuje se klavir kako svira, sve je u znaku drveta i zemljanih boja...Ti mirises na cimet jer ga ja volim i ne postoji nista drugo sto bi bilo znak za skretanje.A puta nigde nema...nisam ga zelela jer bi to sve pokvarilo, sta ce mi prolaznici, stranci..

Ruke meke, jastuk tvrd..glavu da spustim i ocima da gledam dugine boje..Toplo je i sve mirise na srecu i veselje, bezbroj sam osmeha od jutros podelila.

I onda kapljica lupi malo jace pa se vratis u konzervu ..otvorenu do pola jer su ti negde stigao, nikad nemas dovoljno mesta da gurnes celu saku.Sta ima veze, barem se prstima mozes sluziti.

Povlace se vrata od jakog vetra koji siba niz ulica...kisa pljusti i sve je modro..Cipele su prljave. Stare i umorne..Iznosene ..istrosene...


Powered by blog.rs