Just some stuff...

Mirko i Marina...Delovali su uvek spokojno ali mislim da u stvari nikada nisam mogao da prokljuvim ko je ludji od njih dvoje..Da li on koji vozi 200 km/h jer mu to, pored dobre droge, predstavlja najveci vrhunac u zivotu ili ona, koja sve to mirno posmatra, razbacuje svoju plavu kosu i deli osmehe cudnog karaktera..Vidite samo koliko su to plitki umovi...Mislim, evidentno je da sam i ja to cim sam u brlogu pomenutih..pa sve i da nisam, poprimio sam dosta toga..Ona je ih je uvek gledala sa odredjenom rezervom..Jednostavno nije ih kontala..Znala je da se vole ali osecala je da su jednostavno oni vrsta ljudi sa kojima nema apsolutno sta da trazi..i bila je u pravu!Ali dosta o njima, rekoh vec da su njih dvoje sporedni likovi koji su se prosetali njenom pistom zivota a ona se nije trudila da tome pridaje znacaja..I zasto bi?Ona jeste poput andjela ali nije ni malo marila za nesto sto joj apsolutno nije bilo bitno i mislim da to svi vole kod nje..To ne znaci da je sebicna, vec se jednostavno umorila od pustanja pogresnih ljudi u njen zivot..a ni sama nije znala da se igra crvenih rukavica..Ni sama nije znala da spava sa djavolom i da ce se taj isti usuditi da se posle niz godina vrati u njen zivotu..samo ovoga puta pognute glave..Iskreno, zaboleo me je taj tvoj stisak ruke kada si me prvi put ugledala posle toliko vremena...shvatio sam sta sam napravio..

Prica pocinje u letnjem periodu kada sam ja sljakao za Mirkovu firmu i bio mu, pa slobodno mogu reci desna ruka, skoro u svemu..Gledao sam blagodeti vodene povrsine nasega grada i shvatao iz dana u dan sta sve priroda moze da ti pruzi..Divio se pejzazu i ako sam ga znao napamet, uzivao uz zvuke koje bi gazda lokalnog bara pustao i potajno cekao da se nesto desi..da neko naidje..Sezona ista kao i svake godine, u stvari mozda cak i slabija jer su konacno svi resili da idu negde dalje i provedu leto..jedino je ona resila da bude tu, sasvim blizu, da jednostavno uziva u lepotama koje priroda pruza i da to za nju bude ravno citavom bogastvu..jer, imala tu pesnicku sliku, mogla recima da nacrta ceo jedan mozaik, da ni od cega napravi remek delo, da crno pretvori u belo, da obnovi knjigu staru milion godina..

Navario sam se kao stoka, narucio pivo, stavio slusalice i naocare i zavalio se dopustajuci suncu da  me siba po licu..ko zna gde sam bio u tim trenucima..gubio sam se u sopstvenoj smoli, bas sam bio u nekom transu..malo sam razmisljao i o coveku sa plavim ocima..Voleo bih da je sada tu pored mene, pivo bi mi bilo draze..ali jbg, ne ide sve kako zelimo, pa tako je i on uveliko sluzio otadzbini...Doci ce, mislio sam, sve ce biti kao i pre..Bojao se samo da ga to jos vise ne sjebe, a bili smo vec prilicno u nekoj slepoj ulici..Zaglavili se...ni posoa mi nije pomagao, moje koleginice koje su pokazivale naklonost...nista..U svom tom bunilu prvo sto sam cuo dok sam dolazio k sebi bio je njen glas..Blebetala je, nista je nisam razumeo, smejala se, slikala neke momke sa kojima je bila..Pomislih "Zajebi, ne mogu ni da odmorim..", hteo sam da je ljubazno zamolim da umukne ali kada sam se sreo sa njenim ocima znao sam da sam tog trenutka bio nemocan..Imala je pogled koji je muskarce ostavljao zakopane, ponekad nisam mogao da je procitam..Gledala je ocima devojcice, zene, ljutog muskarca..Ponekad su me njeni nadrkani pogledi navodili na razmisljanje da u stvari ja ne znam u sta sam se upleo..Nasledila je to od oca..on je izuzetno tezak covek a ona je to slepo postovala..Ona je u stvari sve slepo postovala, jedino je sebe gazila kako je stigla..Gledao sam tako u nju, gubio se u njenim ocima, ostavila me je nemog a mi smo vodili borbu..bio sam manji od makovog zrna..."Malecka, dodji pomozi, sta si se ukipila?"...cuo sam devojku koja joj se obraca..Nosila je naocare, bila ofarbana u crveno, videlo se da je izuzetna osoba i da moze da bude vrlo problematicna..Kasnije sam saznao i koliko..Tako sam upoznao Ivonu..njenu sestru..