B!
Ja sam, kao i vecina, stalno mastala o neizmernoj ljubavi, neznim milovanjima, tihom sapatu..
Ja sam, kao i vecina, samo zelela da se nadjem u zagrljaju koji rusi sve barijere, otklanja tugu, brise vlazne oci..
Zelela sam da sedim ispod nekog drveta i zamisljam ljubav kao vazduh, da o tome napisem poemu, da dugo koracam smejuci se jer znam da me ti cekas..
I cekas me..tamo negde, u mastanju gde ni jedna jedina prepreka izmedju nas ne postoji, gde nas ne deli niti jedan put..gde su staze moje uprte tragovima tvojim, gde znam da se necu izgubiti..
Gde je ljubav poput ptice slobodna, gde neko od nas gubi glavu, gine...gde je rat smesna stvar..Ko sme da prkosi...
Ja sam sa posebnim prioritetima koracala kroz zivot..koracam..ne kazem da je sve islo kako sam ocekivala, sta vise, naucila sam dosta toga..ti si lekcija koju ne zelim da naucim nikada..sta ce mi svo to znanje, dosadice mi posle niza godina i uvek cu imati utisak da nikada nece naci pravu korist..
Hocu da te citam do veka..polako i lagano..da ti svaku stranicu dozivim, da se udubim u nju, da mi nikada ne bude dosadno kada prelazim na narednu...Kao naivno dete kada cita svoju prvu knjigu, i smeska se, pa place, jer to upravo sve izaziva...Jer polovinu stvari ne razume ali oseca...Oseca cega sve tu ima...
Idu dani..prolaze..desavaju mi se neke zivotne stvari, treba doneti bitne odluke...a moja je knjiga zaturena negde..Rado bih te procitala sada, treba mi savet, podrska, da se nerazumno nasmejem, da pokusam da se pronadjem tu negde...
Oh, kako je samo dobro videti te...ici onim istim stazama o kojima sam snivala dok sam pisala poemu o tebi, sedeci ispod drveta, pored reke..Zamisljena...
Cekala sam da se osmehnes kada me ugledas dok lagano koracam ka tebi...Da pruzis ruke i dozvolis mi da se odmorim...
Eto to mi treba, ako se nekada budes zapitao..
Da odmorim..
Sklopim oci...
..da cujem...da cujem...
Tisinu!