"..Tuga mi je velika, velika k'o Rusija..."
Opet mi u sobi odzvanjaju neke teske melodije, bas onako mucne..I ne znam zasto to radim sebi, obicno ljudi kad su tuzni, neraspolozeni, potisteni, traze nesto sto ce im popraviti dan, rasterati oblake..Ja nazalost nisam taj tip..Kad me boli-boli me..A danas mi se srce steglo...Kad bi ste videli kako iz kore drveta izlaze kapi krvi..eto, toliko, toliko me boli..Ma ne..ja ipak ovo ne mogu..ne umem da napisem, ne nalazim reci...
Bas ne podnosim svet u kome sam odrasla, nikako, ne uklapam se, ne idem...I ponekad krivim njih za sve to a nisu oni nista krivi..neke stvari ne mozete u zivotu da birate..niti da uticete na njih...i sve ovo ne treba da ide u pravcu u kom sam ja krenula..Trebala bih se fokusirati na jednu stvar koja me muci..ali nazalost ona je povukla jos 50..I ne volim da se zalim, nikada to nisam umela da radim, praktikovala.. Danas sam cak bila ljuta na neke ljude bez razloga..ili sa razlozima ali ne dovoljnim da to u meni probudi ljutnju...samo sreca moja te praktikujem to da mi je ipak mozak brzi od jezika, pa sam fino sakrila svoje..pa ne znam ni kako da ga nazovem..A sve to samo zato sto sam danas tuzna..zato sto napolju stoji sivilo koje me mirno posmatra i smeje se..zato sto ona nije umela drugacije...zato sto je on daleko a ja sam polozila sve svoje nade u to da cu mu se danas isplakati na ramenu...zato sto "jedan d-mol me dobije..u sobi je.."..zato sto je me neko razume i vise nego sto bi trebalo a meni to prija...zato sto sam shvatila da sam lagala samu sebe kada sam rekla "Mogu sve sama"...
Vreme..faktor...vidi samo te podrugljive osmehe koje mi salje..I kao da me godinama prati i ceka kad cu da popustim pred njim....Kao da horda vojnika stoji oko mene i kaze "Pao je list, pozuteo, uveo..dole gospodjice..dosta nam je vase vedrine"..Zar je moguce da je nekome toga dosta?!Ma ne, samo je ljudski da i ja budem nesto sto nisam, ali je to tesko shvatiti..ajde shvatiti, kao da je to nuznost..ali prihvatiti..Ja cu jos i umeti ali okolina ne..Zato se ponekad jednostavno ne javljam na telefon..Zaturila sam ga negde, jbg... a uopste nije tako..Ali vreme je visa sila..ne mogu da uticem..
A ne mogu ni na nju..Ona nije visa sila, ali je sila..i to ne ona koja se "iznenada pojavljuje i resava stvar" vec ona koja vam je godinama tu ispred nosa i vi je gledate u punom cvatu..a pojma nemate da ste pored nuklernog oruzja..Znate da okolo stoji znak "Opasno po zivot" samo niste sigurni da li je zajebancija ili stvarno (vazda stavljaju lazne znakove da zastite ko zna sta)..a negde duboko u sebi ipak znate u kom smeru sve to ide..i ne mozete nista da uradite, ruke su vam vezane..A prizor je...kao kad bi vam na zivo sekli kaziprst (ne bilo koji)..Koliko god da ja morbidno zvucim, ali bas tako..i sto je najgore, shvatite da ne mozete ni glasa da pustite, kao da ste u nemom filmu..ni reci da kazete, ni uzdah bola ...a jedete se u sebi..i sve to tamo neki kutak cuje..Eh, kad bi zidovi mogli da pricaju...Neciji je zid placa..
I zao mi je sto ce na njemu stati i drago mi ime..ime moje..milo moje...Da mi je da te samo zagrlim, da mi samo jedan otkucaj tvog srca koje cujem kad prislonim glavu na tvoje grudi obrise Rusiju sa karte zivota..oduva je..Kakva federacija, srce je tvoje sila nevidjena..Ali jbg, trenutak je kao sto je i uvek bio..nemam pojma, neko se valjda rodi sa tim da gura sam, ja sam izgleda bila onaj "pec" u brzalici.. Kako mi samo nedostajes...i to me je dotuklo, mislila sam da ce nam se danas treptaji spojiti..da ce me grejati tvoji dlanovi, da ce mi kosa biti cupava..ali ne od vetra, vec od igre tvojih nemirnih prstiju...Stvarno mi treba jedna doza tvog optimizma sada...jer ti ga uvek imas, i kad te sto muka gura ispod tepiha.."Ja ne mogu poslati ljubav jer se ne salje, nit' sam mog'o poneti sobom tvoje poljupce.."
Lezala sam do malopre na istom, bas uz taj d-mol...ona je primetila da danas nisam pricljiva, da se ne osmehujem..ali se ne usudjuje da me pita jer...ko zna sta se i njoj sirotoj mota po glavi..Zato cu ti prici malo kasnije da te poljubim u celo...tek toliko da osetis da nije nista strasno, u stvari, da budes sigurna da je sve u najboljem redu..I da je to samo jedno od onih mojih jutara kad sam kao zapeta puska..Jutro se produzilo, ali nadam se da neces obratiti paznju na to...
"..Ni svi ruski postari ne mogu ti doneti pismo koje pisem ja, marka s likom Lenjina, i u pismu, jedina, tuga sto me razbija.."
...............................................
Antisresna,procitaj nesto veselo,odmah:))))
Autor jennifer — 20 Sep 2008, 16:37
Sve je to normalno...cak i lepo.
Tuga je lepa,laze ko kaze da nije.
To su oni koji ne umeju da lepo tuguju.
Sve je to i odrastanje...kasnije,kroz zzivot,otupimo.
I to je dobro...ali precesto nam nedostaju oni trenuci,kada smo zamisljeno cutali u svojoj sobi i slusali tu prelepu i neophodnu muziku...istu onu koja nam je davala nadu da nismo sami...i da je sve vec neko odbolovao i otuzio.
Glavu gore...uvek je bolje,uvek ide na bolje.
Autor stepskivuk — 20 Sep 2008, 17:02
Jennifer, hvala ti, ali neke stvari treba pustiti kakve jesu, neke emocije da isteku...
Vuce...hvala ti, i u pravu si..tuga je stvarno lepa ponekad..ova sada nije slucaj ali nema veze..
Autor antistresna — 20 Sep 2008, 18:59
E da znas,dve nas je))
Autor jennifer — 20 Sep 2008, 20:42
Zasto je ljudima uvek lakse da se predaju i da pricaju okolo kako je njima najteze i ovo i ono, a ne mogu da promene nesto, tj. mogu, ali nece, lakse je kukati okolo, prosipati tugu, preuvelicavati sve, izigravati mucenicu, ali najteze je stati na noge i dici glavu gore, zasto, nikada necu shvatiti to. A koliko vidim curice ti si ziva i zdrava, hvala bogu, porodica ti je ziva i zdrava, prijatelji su ti zivi i zdravi opet hvala bogu, malo je nezahvalno pisati ovakve reci, a jos vise nazvati temu da ti je tuga velika kao Rusija (ako je razlog to sto ti je "dragi" iz drugog grada, to je vec druga stvar, odnosno tvoje opredeljenje i kazna koju si sama sebi svesno potpisala i opet nije dovoljno da se ovakve reci napisu), ako su ti ovo razlozi za tugu, onda je zaista ne poznajes, ne razumem ljude zasto nisu zahvalini tom jednom dahu. A ti bolje pored toga sto pises blogove ovde, stani ispred ogledala i gledaj se sto vise i pitaj se sta ja ZAISTA od zivota zelim, nacices odgovor, sredi glavu (blogovi su ti vrlo konfuzni u jednom blogu volis ceo svet, svi su ok (sunce ti sija samo tako), sledeci dan, sledeci blog, depresija totalna i totalno sivilo), koja je konfuzna do zla boga, najtopliji savet, ti si u svadji velikoj sa samom sobom, odnosno sa tvojom psihom. Ajde ziva mi bila i glavu gore.
Autor HyperMass — 20 Sep 2008, 23:03