Just some stuff...

Kategorija i naslov ce vam dovoljno reci :)

Kada u srcu osetite toplinu, ljubav, ma kakva ona bila, prijateljska, rodbinska, komsijska, svalerska :P, ona cista decija, kada ste srecni, obicno ste u poletu, i sve oko vas je veselo, razmrdano ima neku melodiju..Tako sam se i ja cini mi se rodila, sa melodijom u glavi..Znate ono kada je zena trudna, pa beba lupi onaj cuveni kick, mislim da je to kod mene jos tada bio plesni korak, ili kako terminologija kaze, step :)

Pocela sam da radim na svojim plesnim koracima davne '95, kada uopste ni znala nisam sta mi to moze doneti uzivotu, ne materijalno naravno jer kad nesto iskreno volite nikada na to ne gledate iz tog ugla, a i po prirodi nisam materijalista..Sve je pocelo iz ljubavi prema musici kojoj sam uvek bila sklona..kao i vecina nas, cini mi se..Samo sto ja ne mogu zamisliti zivot bez iste.. Nisam ni bila svesna svog talenta, valjda nikada to i nismo, uvek je neko drugi taj koji to vidi u nama..Moji nisu bili taj slucaj, tako da sam cisto svojom voljom i zeljom tezila ka napredovanju..Vezbalo se, nije da nije, traclo, plivalo, radile kondicione vezbe pre svakog treninga..I onda dodjete na trening sa nekim sumanutim izrazom lica, u fazonu "ljudi, je l' ste normalni, pa srusicu se?!"..Ali ja sam imala Mariju, koja je uveliko bila profesionalna plesacica i koja nije morala nista da mi kaze, dovoljan je bio njen ledeni pogled.."Radi. kad mogu ja mozes i ti"...Hvala joj, bila je potpuno u pravu :)

Onda su dosle prve pripreme za takmicenje, pa kupovina plesnih sandala (Boze, ja sam i dan danas operisana od toga, verovali ili ne), ali tada sam delovala bas kao neka klinceza..radujem se svojoj plesnoj haljinici, kostimu, sva u sljokicama..nasminkana, slatka, ma mamino i tatino detence...Btw, ja ne umem da savladam stikle, ne nosim ih iskreno nikada, ali kada u njima treba igrati, ja sam kraljica visokih potpetica (u jbt, ovo zvuci kao "Sex and the city" :s)..

Necu vam pisati o mojim uspesima i neuspesima sa takmicenja, nije to poenta plesa..nekima jeste, meni nije..najbitnije mi je to zadovljstvo koje osecam u toku plesa, sva ona mucnina koja mi se javljala u stomaku kada stanem na plesni podijum, za ruku me drzi moj plesni partner..ocekujete pocetak prvog plesa, uvek je to cha-cha-cha...5 sudija su oko vas..imate osecaj kao da nista nece videti, ni kada pogresite, niti da ce vam procitati nervozu sa lica, jer prvo pravilo plesa jeste osmeh na licu..pokazati da zaista uzivate u tome sto radite..A cuka u vama bije ne znam ni ja kojim ritmom na H..i srecni ste, jako, jer ste deo te mase, te tenzije, svih onih zavisnih plesacica (zene su uvek bile takve jbg), koje vam probijaju srce pogledom govoreci "Skloni se vestaku, ja sam najbolja..." i pri tom se negde hlade diplomom..Hehehe...pa posle svakog takmicenja ide neka zurka gde su svi plesaci "civili"...i mozete samo zamisliti kakav je to dozivljaj kad recimo hiljadu coveka zna da plese..neobavezno ali savrseno :)

Danas, posle punih 13 godina, ucim klince iz svog grada da plesu, i ne samo njih..od 7 do 77 :)
I dobar je osecaj pruziti nekome makar delic onoga sto vi znate...Bitno je ono sto nosite u srcu, kako se osecate dok plesete..Meni je to uvek bio dobar izduvni ventil..desavalo mi se par puta da sam toliko besna i nervozna, odem na trening, odigram najbolje sto umem i pri tom se jako smirim..Nemate kada da razmiljate dok plesete..prepustate se, to je neki drugi svet..A bilo je i suza u toku plesa, to je onaj vrhunac, doziveli ste tacku topljenja..posebno kada vam trener pusti rumbu uz koju ste vise puta pozeleli da vas sahrane na podijumu (mozda sam ja malo morbidna,ali tako je)..

Ko nije nikada plesao neka proba, makar uzmite 10 casova salse, shvaticete kakvo je to zadovoljstvo u zivotu...

Ja imam tri zivotne zelje...sada cu pomenuti samo jednu..Odlazak na Kubu, pre svega da upoznam kulturu i civilizaciju, i zbog njihove ritmicnosti i to kako im je ples u svakoj pori njihovih bica..samo da jednu noc odigram u njihovom lokalu salsu, da popijem cuveni cuba libre i da pustim celom kolektivu plesnog kluba "Bailando" sms, "Ej ljudi, plesom do Kube" :D

Obicno mi nije potrbna inspiracija za pisanje, niti da mi se nesto znacajno desi da bih bilo sta prenela na papir (?) ali danas sam procitala jedan komentar na neko moje izlaganje koji me nije ni malo pogodio, ali me je prilicno iznenadio..Bio je krajnje povrsan!

Mozda sam zelela da dans pisem o plesu recimo, koji ovde neki zeljno iscekuju, ali da prethodno rezimiram neke stvari..Nije ovo nikakvo objasnjenje, niti moje pravdanje nekome (pobogu, ovde sam svega 4 dana) ali jednostavno sam se uvek trudila da razoruzam povrsnost, barem u svojoj okolini..

Necu citirati komentar, tooooo jeee takooo dosadno...

Znate, postoje ljudi koji se dosledno drze svojih stvari, shvatanja i zelja, koji su drugaciji, postoje oni koji slepo prate tu neku svakodnevnicu, olako prihvataju stvari..i to je ponekada dobro, ponekada se mozete jako prevariti..Ja sam uvek bila ona racionalna!Tri put meri, jednom seci!Sa svojih 24, prilicno sam zadovoljna svojim zivotom, zavrsavam fakultet, zaljubljena sam, sve je to normalno..To sto nisam udata, nemam dece, i pijem pivo i pri tom uzivam, verujem (i sigurna sam da ce te se sloziti samnom) da me to ne cini jos jednom izgubljenom dusom...pa jos i tuga iza toga..Ajoooj...

Pa cemu to?Ne treba u zivotu pozurivati ni sa cim, niti siliti nesto..moj clanak je bio o detinjstvu, nije zalud napisan dragi blogeru :)..Neki ljudi nikada ne odrastu, mozda sam ja medju njima, ili sam odrasla ali jednostavno zelim da jos malo ludujem u svetu gde nema bas puno briga..barem ne onih ozbiljnih, ukoliko dilemu oko oblacenja Barbike ne smatrate prevelikim zadatkom :D

Elem, da ne davim puno, poenta svega ovoga je bila, da ne treba zakljucke nikada donositi na osnovu jedne price, u kojoj ja mozda delujem kao neka polupana riba sa pola mozga i verovatno tupavim ciljem u zivotu..Znate, ponekad je jedna recenica dovoljna da provalite sta se krije iza ogledala, ponekad procitate knjigu i pojma nemate sta je pisac hteo da kaze..

Uzivajte, ja znam da hocu :)!